Džingis-kan

Istoriju su obeležila razna dostignuća naučnika, umetnika i običnih ljudi, ali nažalost, i ratova je bilo previše. Započinjali su i trajali „zahvaljujući“ pojedincima. Previše su bili mali, nebitni drugima da je kompleks činio svoje praveći od njih ozlojeđene ljude. Kada bolje sagledamo istorijske činjenice možemo uvideti da su svi osvajači koji su vršili teror imali problem u detinjstvu i mladosti i da su psihički labilni. Među osvajačima možemo svrstati i prvog kana Mongolskog carstva. Rođen kao Temudžin 1162. godine ostao je upamćen kao Džingis- Kan, kako je samog sebe prozvao.

Detinjstvo Džingis- Kana

Njegovo detinjstvo u najmanju ruku bilo je tragično. Bio je sin Jesugaja, poglavice malog mongolskog plemena. Imao je samo 9 godina kada je ostao bez očinske figure. Jegusaju su otrovali ljudi iz neprijateljskog plemena. S obzirom da je još uvek bio dete i nije mogao naslediti oca, pleme je izabralo drugog poglavicu. O daljem toku događaja postoje dve verzije: U prvoj on i njegova majka Olen ostali su u plemenu, ali jedva preživljavajući. Tretirali su ih kao najnižu klasu, stavljajući ih na poziciju slugu. Živeli su sastavljajući kraj sa krajem skupljajući tartufe i čuvajući stoku. U drugoj verziji zarobili su ga narodi iz drugog plemena. Ova verzija je okarakterisana kao legenda, pa je prva veća verovatnoća.

Ratni pohodi i osvajnja Džingis- Kana

Život na ivici naterali su ga da razmišlja ambiciozno. Imao je oko 20 godina kada je uspeo da nagovori nomadska plemena da se ujedine pod njegovim vođstvom. Bio je uporan i osmišljen, imao je viziju o budućnosti što je kod sve veće grupe pristalica stvaralo poverenje u njegove ideje. Pratili su ga u svim ratnim pohodima, praveći teror i masakr među civilizacijom. Iako su osvajanja Evroazijskih zemalja dugo trajala i bila teška, najteža su bila pokušaji osvajanja i pokoravanja same Mongolije.

Za to vreme stvorio je sopstvenu vojnu taktiku, ujedinio neprijateljska plemena, preuzeo alfabet od Ujgara i doneo nov društveni zakon. Konačno je 1206. godine na saboru proglašen za Džingis- kana, sveopšteg vladara.

Osvajajući zemlje pobio je ogroman broj stanovništva i njihove poglavare. Tolerisao je pripadnike drugih vera, ali samo prividno. Živeli su potlačenim životom dok jednog dana, ozlojađeni od svega nisu digli bunu i poubijali polovinu mongolskog naroda. Uspeo je da uguši bunu stvarajući još veći pakao.

Smrt Džingis- Kana

Fanatički je verovao u besmrtnost i da je baš on taj koji može posedovati tu moć. Međutim Kineski mudrac Čang Čun ga je uverio da je to nemoguće i upoznao ga sa Teoizmom. Ovo je na njega ostavilo veliki utisak te je mudraca smatrao prijateljem. Po Čangovoj želji dopustio mu je da se vrati u domovinu sa kovčegom punim blaga.

Kada je Džingis kan napunio 60 godina počeo je da razmišlja o svom nasledniku. Presto je predao sinu Ogataj- kanu. Ispostavilo se da se sa razlogom bojao za budućnost dinastije, Tanguti, ne želeći više da plaćaju danak, digli su ustanak. Poginuo je tokom opsade 18. avgusra 1227. godine. Imao je 64 ili 65 godina, a tačan razlog smrti je nepoznat. Pokopan je na nepoznatom mestu, a njegove pristalice koji su bili u posmrtnoj povorci ubijali su svakog ko im se nađe na putu. Uprkos raznim istraživanjima grobnica ovog osvajača ni dan danas nije otkrivena.

Bio je je najokrutniji osvajač svih vremena. Tokom njegove vladavine proliveno je više krvi nego zajedno u Prvom i Drugom svetskom ratu. Cinično, ali mongolski narod, koji je potomak onih koji su činili najveća zlodela danas važe za najmiroljubljive ljude. Džingis- kana smatraju za bićem koje stremi probuđenju ili za inkranaciju empatije i sažaljenja.