Isidora Sekulić- prva žena akademik u Srbiji
Mi, Balkanci, trebalo bi da smo ponosni. Imamo tu čast da su mnogi velikani bili deo naše istorije. Ostavili su nam u amanet svoja dela. Treba da ih čuvamo od zaborava i prenosimo novim generacijama koje tek dolaze. Učinili su toliko toga za nas iako su živeli mnogo pre.
Među svim tim velikanima je i ona, prva žena akademik Isidora Sekulić.
Isidora Sekulić rođena je 16. Februara 1877. godine u bačkom selu Mošorin kao jedino žensko dete. Imala je dva brata Predraga i Dimitrija. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu, u kom je završila višu devojačku školu. Svoje školovanje nastavlja u Somboru i posle toga odlazi za Budimpeštu kako bi završila pedagogiju. Doktorirala je 1922. godine i bila prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.
Još kao dete Isidoru je zadesila tragedija, njena majka Ljubica i još jedan brat umrli su veoma mladi. Zahvaljujući ocu Danilu koji je radio kao opštinski beležnik i sam se brinuo o deci, već sa četrnaest godina bila je veoma školovana. Znala je pet svetskih jezika i bila daleko iznad svojih vršnjaka.
1900. godine ponovo je zadesila tragedija, njen otac Danilo i brat su preminuli. Pateći za ocem i bratom svaki dan je provodila na Zemunskom pravoslavnom groblju, gde su sahranjeni. Provodeći vreme tamo, upoznala je grobara Nikolu. Nikola joj je pričao o ljudima koji su tu sahranjeni što je ona beležila u svojoj crnoj svesci. Tako je nastalo je njeno veliko delo „Hronika palanačkog groblja”.
Kao nastavnica radila je u Somboru, Šapcu i Beogradu. Svojim đacima predavala je matematiku. Međutim zbog narušenog zdravlja često je bila odsutna.
Njena tragična sudbina se nastavlja 1914. godine u Norveškoj. Nedugo posle venčanja umire njen muž poljski lekar Emil Stremicki. Ostajući verna mužu nikada više se nije udavala.
Isidora je ostala potpuno sama. U samoći se borila sa čestim migrenama i bolestima koje su veoma rano odnele sve članove njene porodice. Njena tragedija je oblikovala uticajući na njena književna dela.
Na izgled hladna žena bila je puna emocija koje su mogle videti u njenim dugačkim monolozima koji su imali svoju svrhu. Njene reči često su imale kontra efekat, govorila bi kako žene treba da putuju, rade i budu bolje od muškaraca, da bi već sledećeg trenutka govorila da je ženi mesto u kući. Mnoge osobine kojima je težila prepisivala je muškarcima, navodeći kao razlog to što ju je odgajao otac. Zapravo, jedini tačan odgovor bi bio da je ona težila sredini. Njena poruka bi bila da žena mora biti jaka, stabilna, učena, da mora imati sopstveni život, ali isto tako i dobra domaćica.
Putovala je mnogo, obilazeći predivne predele stranih zemalja, ali uvek osamljena i udubljena u sopstvene misli. Možda je upravo to od nje stvorio književnicu posvećenu lepoti smislene reči. Pisala je prozu, romane, eseje, kritiku, pripovetke, putopise, rasprave, beleške. Njeni radovi objavljeni su u časopisima Branik, Srpski književni glasnik, Brankovo kolo, Delo, Savremenik (Zagreb), Naša književnost, Letopis matice srpske, Nova Evropa, Domaćica, Ženski pokret, Misao…
Neka od njenih dela su: „Saputnici”, „Pisma iz Norveške”, „Iz prošlosti”, „Đakon Bogorodičine crkve”, i mnoga druga.
Umrla je u Beogradu 5. Aprila 1958. godine onako kako je živela, osamljemo ne podnoseći ogovaranja i eksploatisanja. Iza sebe je ostavila velika dela i značaj srpske kniževnosti. S obzirom da nije imala potomke i naslednike njena imovina pripala je opštini Savski venac, dok su pisaći sto, knjige i još neke stvari iz kuće smeštene u Univerzitskoj biblioteci.
