Kad crne misli zavladaju umom
Svakodnevni problemi prisutni su u životu svake osobe. Ne postoji osoba na ovom svetu koja nije okusila gorčinu tuge i nesreće. Na koji način se suočava sa neprilikama koje joj život pruža zavisi najviše od nje same.
Nije retkost da neko obuzet nesrećom prema sebi ne može da se oslobodi depresije. Misli, kako nema boljeg puta za nju/njega, i jedini izlaz vidi samo na taj način da oduzme sebi muke.
Oduzimanje sopstvenog života je iracionalno mišljenje. Međutim za onog ko ne može da se suoči sa samim sobom to deluje kao jedino rešenje.
Takve osobe zahtevaju pažnju i razumevanje, čak i onda kada mislimo da samo drame, željni da budu centar svega. Ni jedna racionalna osoba, zdravog duha neće ni pomisliti na tako nešto. Dakle takvim osobama je potrebna pomoć. Naravno, ne znači da svaka osoba koja pokuša ili izvrši samoubistvo ima psihičkih problema. Može da se desi da ne može da se suoči sa pritiskom i stvarnošću i da odluči na taj drastičan korak u trenutku, odnosno afektu.
Da bi ste shvatili suštinu navešću vam dva primera iz svog okruženja. Sigurna sam da ih ima više, ali ova su najupečatljiva, jer ih znam lično. U pitanju su dva mladića u tridesetim godinama.
Prvi mladić, uoči nove godine, neke prethodne, naleteo je na dečaka na motoru. Udario je dečaka kolima i završio u policijskoj stanici. Nije bio pod uticajem alkohola, niti bilo kojih drugih supstanci. Momak je dobio informacije da je dečak preminuo. Obuzet sopstvenom krivicom i savešću čim je izašao iz stanice, otišao je pravo na prugu i oduzeo sebi život. Razmišljao je u afektu, nije mogao da se suoči sa posledicama i da sačeka pravu informaciju. Dečak je bio živ i samo malo ugruvan. Mladić je svoju porodicu zauvek zavio u crno, ostavljajući roditelje, mladu ženu i malo dete.
Drugi mladić je pokušao sebi da oduzme život nešto malo posle prethodnog, na istoj pruzi. Nije uspeo, ali je ostao zauvek invalid. Voz mu je prešao preko obe noge. Kod njega je uticala „kap koja je prelila čašu”. Smrt roditelja, raskid sa devojkom i hapšenje rođenog brata i njegovo ispitivanje od strane policije navelo ga je da se baci pod voz. Od prelaska voza preko njegovih nogu, pa sve do bolnice bio je svestan.
Kada sam ga posetila u bolnici rekao mi je nešto što nikada neću zaboraviti. Sve do momenta dok voz nije počeo da ga gazi nije video nijedno rešenje, ali kada je počelo da se dešava našao je milon rešenja. Odjednom je znao kako da reši svaku svoju nevolju, ali bilo je kasno. Sada je invalid, ali na život gleda mnogo bolje.
Zbog čega sam vam navela ova dva primera?
Pre svega da bi ste znali da za svaki problem postoji rešenje, a zatim i da niste sami u svemu tome. Neke stvari ne možete sami pregrmeti, ali uz pomoć onih do kojih vam je stalo i razgovora sve je mnogo lakše.
Poseta psihijatru nije sramotna i ne treba da se stidite da potražite stručnu pomoć. To je samo dokaz da želite pomoći sebi na prav način i da ste svesni da imate problem. Psihijatri su školovani i imaju poseban dar da vam pomognu.
Kada crne misli zavladaju vašim umom, kada mislite da je smrt jedino rešenje setite se da uvek ima nekog kome je stalo do vas. Čak i kada niste svesni toga, verujte uvek ima onih koji vas vole. Nikada ne zaboravite: Rešenje postoji za sve, iako vam se tako ne čini. „Posle kiše nastaje duga”.
