Kapoera borilačka veština uz muziku i ritam
Kapoera borilačka veština uz muziku i ritam je kao i druge borilačke veštine stil života. Ko makar i jednom prisustvuje treningu biva zauvek zadivljen i zaljubljen. Ovaj sport ima fascinantnu istoriju.
Počeci Kapoere van Afrike
Kapoera ili kapuera, u zavisnosti sa kog jezičkog područja se prevodi, nastala je u 16. veku u Brazilu, od strane afričkih robova. Ne zna se tačan podatak kako je nastala, postoji više verzija. Veruje se da su robovi na ovaj način želeli da sačuvaju duh domovine. Hteli su da deo svoje kulture prenesu u mesto gde su silom prilika odvedeni. Bio je to način da sačuvaju svoj identitet. Ipak kao i sve što ima veze sa afričkom kulturom, tako je i ovaj sport bio zabranjen sve do 1937. godine.
Od vremena kada zabrana prestaje da važi biva priznata kao nacionalni sport. Majstor Bimba, odnosno Manuel dos Reis Mačado u Salvadoru prvi je otvorio školu ove borilačke veštine koja je bila zakonski registrovana. Njegov način učenja u velikoj meri uticao je na razvoj kapoere. On i majstor Peštinja (svaki majstor ima svoj nadimak), odnosno Visentne Firera, smatraju se očevi ove brazilske veštine.
Ne postoji univerzalni stil i način shvatanja. Svaki čovek shvata na svoj način. Za nekog je to borba maskirana u ples, dok za nekog drugog suprotno od toga. Istina je da se pri svakom pokretu uvlači još dublje pod kožu.
Ko je kapoerista
Da nije u pitanju samo običan sport govore i na hiljade pesama u kojima je otpevana. Takođe je dat lični opis kapoeriste, odnosno šta pravi majstor ove tradicionalne veštine mora posedovati. On mora biti čovek slomljenog srca, ali sa osmehom na licu. Osoba koja je uprkos teškoći padova uvek spremna da se dočeka na svoje noge, jača i bolja nego pre. Uvek vidi izlaz iz svake nevolje.
Treniranjem kapoere pojedinac jača svoj duh i telo, ali i um. Na čoveka deluje antistresno, pomažući mi da se lakše uhvati u koštac sa problemima koje mu svakodnevnica donosi. Zahvaljujući njoj stiče se kondicija, fleksibilnost, jačaju se pokreti, poboljšavaju refleksi…
Prema tradiciji izvodi se na taj način što orkestar počinje da svira na instrumentima. Dok jedan od učesnika počinje da izvodi pesmu na portugalskom, ostali ga prate u horu. Svi oni, zajedno sa publikom prave krug u koji ulaze dvoje koji se takmiče između sebe. Prateći ritam muzike moraju da se upuste u borbu, ali ne običnu, već uz neizostavnu pratnju plesa. To može biti prijateljska borba, takmičenje dvoje prijatelja, ali i veoma neprijateljska borba.
Cilj nije da se protivnik povredi, već da se pobedi. Udarac se karira i ne završava do kraja. Na taj način se stvara nadmoć nad suprotnoj strani. Pokazuje se da izvođač nije samo fizički jak, već i duhovno i da ume ono što mnogi ne mogu, a to je da kontroliše samog sebe.
Kapoera borilačka veština uz muzuku i ritam danas praktikuju milioni ljudi širom čitavog sveta. Njena važnost sagleda se u tome da je 24. novembra 2014. godine stekla status zaštićenog kulturnog nasleđa od UNESKa.
