Kasijus postaje Muhamed

Luisvil, najveći grad američke savezne države Kentaki 17. januara 1942. godine postao je bogat za jednog dečaka više. Kasijus Marselus Klej i Odesa Li Klej dobili su sina prvenca nazvavši ga po ocu. Kasijus mlađi, uskoro je pokazao sportske veštine i predispozicije u boksu.

Amaterski boks je počeo da trenira sa 12 godina. Posle 6 godina predanog treninga osvojio je zlatnu medalju u lakoj kategoriji 1960. godine. Odmah zatim postaje profesionalni bokser, da bi već kao dvadesetdcogodišnjak osvojio šampionat u teškoj kategoriji. Na veoma težak način pobedio je Sonija Listona.

Bio je krajnje neobičan, svojim protivnicima se obraćao kroz rime, na provokativan način. Koliko je bio sjajan bokser, jedan od najboljih, toliko je bio i šoumen. Voleo je reflektore i publika ga je obožavala. Zasluženo je dobio nadimak „Najveći“, ali ne samo zato što je bio vrhunski bokser i visok čovek. Klej je imao sjajan karakter. Svoju popularnost koristio je u borbi za građanska prava, boreći se protiv nasilja, ratova, rasizma…

Kao Kasijus postao je najmlađi svetski šampion. Njegov stil u borbi bio je drugačiji od drugih, kretao se na lak i brz način, kao da pleše. Svojim pokretima i položajima ruku često je zbunjivao protivnike. Veoma spretno je izbegavao udarce, nakon čega bi uzvratio veoma jako.

Borba protiv rata

Godine 1966. svojim postupkom zapanjio je američku naciju. Američka vlada najavila je rat Vijetnamu. Regrutovali su muškrace u vojsku šaljuću ih u Aziju da se bore protiv neprijatelja, među njima bio je i Kasijus.

Smatrao je da greše, da se to protivi svim ljudskim pravima za slobodu i odbio je da se priključi armiji. To nije uradio iz straha, već ličnih ubeđenja.

U to vreme američki građani hrišćanske veroispovesti nisu imali slobodu da sami biraju, već su morali prihvatiti vojni poziv. Iz tog razlog i pod uticajem mentora Malkoma Iksa promenio je veru i ime.

Priključujući se „crnim muslimanima“ prvobitno menja ime u Kasijus Iks. Par meseci posle toga menja još jednom ime, ovoga puta u Muhamed Ali.

Na osudu mnogih zbog promene imena odgovorio im je da nije želeo biti rob tiranštva i zločinca. Govorio je da Vijetnamci njemu nisu neprijatelji. Oni mu nisu uradili ništa loše, niti ga uvredili da bi išao i pucao na njih.

Na kraju, pod velikim pritiskom, otišao je u Hjuston na regrutaciju. Tada je još jednom pokazao doslednost prema sebi i svom uverenju, iako su ga prozvali tri puta, nije se odazvao. Konačno su mladi Amerikanci shvatili njegove ideale i zadobio je mnoge simpatije. To kod porote, sastavljene od belaca, nije bilo dovoljno, posle hapšenja osudili su ga na 5 godina zatvora i plaćanja 10 hiljada dolara novčane kazne. Alinovi advokati uspeli su da dobiju žalbu i plate kaukciju, pa je izbegao zatvor. Boks mu je i dalje bio zabranjen tri i po godine, kada je konačno žalba stigla do Vrhovnog američkog suda.

Muhamed postaje legenda

Ukrali su mu najbolje godine bokserskog života, ali on se vratio jači i bolji nego ikad. Pod imenom Muhamed Ali ušao je u legendu. Više nije imao onu lakoću pokreta od ranije, ali srčanost i želja da povrati nepravedno oduzetu mu titulu bili su prisutni.

Šampionska titula predana je Džou Frajzeru koji je svedočio u Alijevu korist. Zakazan je meč između ova

dva boksera i Frejzer je odneo pobedu, ali Muhamed ga je psihički potpuno uništio. Posle revanša uspeo je da povrati medalju, koju gubi nakon meča od anonimnog Leona Spinksa. Ponovo je zatražio revanš i po drugi put povratio pojas. Šampionski pojas vraćao je tri puta, želeo je i četvrti, ali nije uspeo.

Poslednji meč odigrao je protiv Trevora Berbika, izgubivši u desetoj rundi. Konačno više nije mogao da ne oseti posledice Parkinsonve bolesti. Njegove motoričke sposobnosti sve više su slabile. Preminuo je od posledica bolesti 3. juna 2016. godine u 74. godini. Epitetu „Najveći“ ostao je dosledan u svakom smislu, čak i posle smrti.