Mentalno nasleđe najdragocenije od svih
Posmatram svoj odraz u ogledalu. Ponekad mi se ne svidi ono što vidim. Nemam onu klasičnu, današnju lepotu. Nervira me bebeća faca i one rupice na bradi i obrazima koje se vide kada se nasmejem. Mrzim istaknute jagodice i mali prćast nos.
Onda na trenutak, kao da više ne vidim sebe. Preko puta mene smenjuju se lica, ona koje sam videla nekada i ona koje nisam nikada. Bez obzira, što ih ne poznajem svako od njih mi deluje blisko. Kako i ne bi, kada sam oni. Celo moje biće ima u sebi neki deo tih ljudi.
Ja sam proizvod svojih roditelja i ponosni naslednik svojih predaka. Moje ruke su njihove i srce koje mi kuca u grudima pripada njima.
Sa čije god strane bili, odakle god došli podarili su mi najveći dar na svetu, osobine i mudrost koju su prenosili generacijama. U mojim venama teče njihova krv, pomešana i jača.
Blagoslovena sam onim što su mi ostavili u amanet. Ne, ne mislim na sva ta imanja, ni na titulu, koja, ruku na srce, postaje zaboravljena. Ne radi se ni o tome da su baš moji preci osnovali jedno naselje. Bili bi moji i da nisu. Dali su mi osobine koje me čine potpunom.
Čak i ako ikada posumnjam u svoje poreklo, dedina slika iz mlađih dana uveri me da sam u potpunosti njegova. Nasledila sam njegovu tvrdoglavost, strogoću i pravičnost. Podario mi je ljubav prema životu i svemu što se nalazi na ovom svetu
Možda mi nisu ostale one keramičke figurice životinja, koje je kupovao samo za mene. Bez ikakvog obzira dali su ih strancima, osvajajući nešto što im ne pripada. Sećanje mi ipak ne mogu uzeti, ni onu dečju radost koju sam osećala kada bi mi ih doneo.
Mentalno nasleđe koje su mi ostavili dragocenije je od bilo kog zlata. To je vrednost koja se ničim ne može izmeriti. Novac se potroši, nakit izgubi, kuće se mogu porušiti. Ono što nosim u sebi, zahvaljujući njima, nikaka neće nestati.
