Nindže plaćeni japanski ratnici

Nindže plaćeni japanski ratnici oduvek su bili inspiracija ljudima. Ovi tajanstveni majstori borilačkih veština motivacija su za mnoge knjige, filmove, emisije… Međutim retko ko zna pravu istinu o njima i ko su zapravo oni, ili tačnije, ko su bili.

Njihov naziv izveden je od japanskih reči nin- istrajati, kriti i dža– osoba. Nindže su bile osobe koje su poznavale drevne borilačke veštine i vrhunski su baratali mnogim oružjem. Poput samuraja borili su se protiv neprijatelja, s tom razlikom što su oni bili unajmljivani i plaćeni, nešto poput današnjih plaćenika. Njihov posao bio je špijuniranje protivnika i atentati.

Radili su sve ono što samuraji ili obični vojnici nisu mogli, pa čak i one najpodmuklije i ponižavajuće poslove. Ubistva porodica, pa čak i beba na podle načine nisu im bili strani. Neretko su bili dvostruki špijuni. Sve to su radili bez griže savesti, osim toga čak i oni koji bi se pokolebali ne bi smeli da odustanu, jednostavno nisu imali prava.

Poreklo najverovatnije vuku od mitološkog bića, Tengua. Gornji deo tela i krila bila su gavranova, dok je donji deo bio čovekov. Povezanost između ovog bića i nindži je ta što se gavran smatrao vesnikom smrti. Iako postoje tvrdnje da su ove plaćene ubice postojale mnogo ranije i da je njhov pojam došao u Japan iz Kine, tek od XIV. do XVIII. veka dolaze do punog potencijala. Međutim u budućnosti i sa promenom samog Japana i njihova bitnost se smanjivala. Neki su postajali vojna garda ili zaštitnici bitnih ljudi, a neki su se vraćali svojim prethodnim životima, zločinstvu.

Sve do Drugog svetskog rata nazivali su ih šinobi- no- mono, što je označavalo ljude koji treniraju nindžutsu i kojih se treba kriti. Tek u kasnijem periodu postaju poznati pod imenom nindža.

Iako su romantizovani i prikazani kao heroji istina je da su bili žrtve sopstvenog života. Plemićima su služili samo za to da obavljaju prljave poslove. Iako plaćeni njihov život nije vredio apsolutno ništa. Biloo je sasvim svejedno šta će biti sa njima, da li će nastradali. Smatrani su za potrošnom robom. Zbog toga za ovu poziciju uglavnom su se prijavljivali ljudi koji su u begu od zakona, odnosno najniži sloj japanskog društva. Ljudi su ih se pre svega bojali, ali su i osećali gnev prema njima.

O njihovom postojanju verovatno se i ne bi znalo da nisu sami širili mitove o sebi. Govorilo se u Sredjovekovnom Japanu da su ljudi sa moćima. To i nije bilo čudno s obzirom da su bili toliko spretni da se činilo da mogu preskakati zgrade i leteti. Ni najveštiji današnji ekstremni sportisti ne mogu ono što su oni tada radili, peli su se po bilo kojoj površini bez ikakvih pomagala. Trčali su brže od vetra i to na sve moguće načine. Uspevali su da održe ravnotežu bez obzira šta se dešavalo. U vodi su se snalazili jednako kao i na tlu…

Celu grupu predvodio je jedan čovek zapovednik- jonin. Njegov zadatak bio je da im nabavi zadatak i odredi nagradu. Nindže nikada nisu smele da znaju ko je on. Krijući identitet slao je chunine– glasnike da kontaktiraju sa njima. Pored toga što im je nalazio poslove u potpunosti je kontrolisao i njihove živote. Genini, najniži pripadnici nindži su bili ti koji su išli na misije, iako su pripadali najnižoj lestvici zahvaljujući njima nindže su otišle u legendu.

Koliko se malo zna o nindžama toliko se još manje zna o kunoiči– ženama nindžama, koje su podjednako ubijale baš kao i muškarci. Često bi nailazili zadaci koje su upravo samo one mogle završiti.

Živeli su u potpunoj tajnosti, niko nije smeo da zna ništa o njihovom životu, nisu smeli ni sa kim da razgovaraju osim sa svojim „kolegama“, a čak i njihova porodica, odnosno potomci trenirani su da jednog dana naslede njihov posao. Još od rođenja bilo je određeno da će postati nindže.

Živeli su u posebnim naseljima koja su smeli napuštati samo kada im je zadatak dozvoljavao. Naselja su bila tužna mesta bez imalo sreće, zabranjena za posetioce.

Tragičan kraj bio im je neimenovan, umirali bi veoma mladi, stradajući na misijama koje su često bile nemoguće. Dešavalo se da neko od njih poželi da izađe iz svega toga, ali tada bi bili kažnjavani smrću.

Organizacija nindži danas ne postoji, ali učenje veština koje su posedovali, poput nindžucua i dalje je popularno. Borilački sportovi ne služe samo za poznavanje borbe već i da bi upoznali sopstveno biće. Pored poboljšanja spretnosti i tela, takođe i jačaju duh.