Običaji američkih Starosedeoca- Indijanaca
Američki starosedeoci su narod koji je nastanjivao Američki kontinent do dolaska „Belih ljudi“. Međusobno se razlikuju po jeziku, kulturi i fizičkom izgledu. Običaji američkih Starosedeoca-Indijanaca nam u neku ruku daju uvid u njihove živote.
Dugo vremena zajednički ime im je bilo Indijanci. Ovaj naziv potiče iz verovanja da poreklo vode iz Indije. Evropljani su mislili da su se sa svojim brodom nastanili na obalu Indije, a ne na još uvek neotkrivenom kontinentu. Tek mnogo kasnije je utvrđeno da potiču od praistoriskih naroda Maja, Olmeka, Tolteka, Asteka i Inka. Međutim prema istraživanja na Kalifornijskom univerzitetu veruje se da su potomci sibirskih naroda.
Njihova mudrost naširoko je poznata. Veruju u jednog tvorca koga, u zavisnosti od plemana nazivaju različitim imenom: Sveti ili Veliki Duh, Manitu, Mistička Sila, Velika Tajna… Takođe veoma poštuju prirodu, jer poseduju ubeđenja u njenu mudrost i smatraju duboku povezanost sa njom.
Kao narodi bogate istorije imaju mnogo običaja:
Davanje imena:
Svako živo biće ili predmet zaslužuju ime koje opisuje njihov karakter. Na ovaj način želeli su da zaštite decu, ali i da zahvale prirodi što im je podarila. Svako ime ima svoje značenje pa tako na primer Ahijoka znači „Ona je donela sreću“.
Lula mira:
Ritual koji se češće od drugih viđao na televiziji zapravo je njihova ceremonija koja se praktikovala posle primirja. Smatrali su je svetom i da je dim neraskidiva veza između zemlje i neba. Korišćena je u mnogim obredima, kao i na važnim sastancima. Bila je poput ugovora sastavljenog između dve strane.
Tradicionalno lečenje:
Bolesna osoba mora da nađe skladnost između duha i tela, pa su se oslanjali na darove koje im priroda poklanja, odnosno na biljke. Da bi bili sigurni u njihova lekovita dejstva pomno su pratili životinje dok ih konzumiraju. Ipak znali su da ne smeju previše zloupotrebiti njenu moć pa su nastojali u očuvanju svog zdravlja. To su radili tako što bi živeli u totalnoj harmoniji i skladnosti sa sobom, ali i čitavom zajednicom. Brinuli su o svemu što im je blisko i poznavali su svaku biljku, posebno one lekovite.
Dobrodošlica deci:
Deca su sveta bića, seme budućnosti i plod ljubavi. Veruju da rođenje deteta iz majčine utrobe prelazi u matericu Majke Zemlje. Na ovaj način ona blagosilja, ne samo porodicu ili zajednicu već i čitavo pleme.
U znak dobrodošlice, kao i molitve za dete pevaju se duge svete pesme. Verovali su da pomoću njihovog ponašanja mogu predvideti šta im donosi budućnost. Krstili su ih tako što bi im stavljali nakit ili pomazali biljnim uljem ili životinjskim lojem, u zavisnosti od plemena.
Da bi porođaj prošao bez komplikacija sprovođeni su razni rituali i molitve. Nakon čega bi majka i beba bile izolovane u posebnom šatoru.
Sahrane:
Indijanci su slavili smrt verujući u nov početak u Duhovnom svetu. Da duhovi umrlih ne bi lutali zemljom već pronašli siguran put do Raja izvodili su rituale. Smatrali su da oni koji su živeli na pravedan način lako pronalaze mir na onom svetu, dok oni koji su živeli nepošteno nailaze na bol i patnju.
Da bi olakšali prelazak mrtve umivaju sa domaćim sapunom od juke i obleče im tradicionalnu nošnju. Na glavi im obično zakače molitveničko pero i sahrane ih sa omiljenim predmetima i molitvenim štapićima. Na grobu se poslužuje tradicionalna hrana i posebno bilje.
Festival zelenog kukuruza:
Aktivnosti oko festivala razlikovali su se od plemena do plemena, ali svuda se proslavljala verska obnova. Kukuruz niko nije smeo da jede sve dok se Svetom Duhu ne oduže. Ceremonija se proslavljala tokom sazrevanja plodova. Članovi su uz pomoć molitve i pesme zahvaljivali na kukuruzu, suncu, kiši i dobroj žetvi. Verovali su da je tada vreme praštanja, ali i čišćenja kako njihovih duša tako i domova, odnosno šatora u kojima su živeli.
Potraga za vizijom:
Oslanjajući se često na predskazanja i verujući u njihovo ispunjenje tragali su za vizijom, ali i pronalaskom sebe. Obrede su obično radila deca pre puberteta. Pokušavali su da stupe u kontakt sa duhom kog su smatrali zaštitnikom kako bi dobili odgovore i da ga zamole da ih čuva i štiti.
Da bi se osoba maksimalno pripremila odlazila bi sasvim sama u pustinju na nekoliko dana. Takođe bi odlazili u duge šetnje ili jednostavno bili zatvoreni u posebne odaje, morali bi da poste i nisu smeli da spavaju. Tek kada bi videli prisustvo duha ili neki znak mogli su da se vrate svakodnevnom životu.
Dolaskom kolonijalne sile njihov broj se značajno smanjio. Danas uglavnom žive u rezervatima, poprimili su hrišćanstvo, i govore engleski, španski, francuski, portugalski ili holandski jezik. Mnogi od njih ostvarili su se u svetu filma, muzike, sporta, politici… poput Abela Fernadeza, Antonija Parkera, Grahama Grina, Benita Juareza…
Ipak maternji jezik ne zaboravljaju kao ni svoju tradiciju. Običaji američkih Starosedeoca-Indijanaca u mnogim plemenima i dan danas se praktikuju.
