Poslednji bombondžija u Beogradu

Stariji pamte i još uvek mogu da osete miris i ukus tih divnih deserta napravljenih sa ljubavlju. Na neki, nama mlađima nepoznat način. Sećaju se šetnji sa prijateljima ili porodicom ulicama svog grada. Koliko bi srećni bili kada bi im roditelji dali nešto novca da kupe svoj omiljeni slatkiš. Pažljivo su stavljali bombone u papirnu kesu, kao da su se bojali da bi mogle nestati.

I bili su u pravu…na neki način.

Zanatlija, odnosno bombondžije koji su ručno, tek možda uz pomoć neke starinske mašine, pravili razne čarolije od bombona bilo je nekada puno. Skoro pa da ih je bilo po nekoliko u svakom gradu. Držali su svoje male radnjice u kojima bi u prostoriji iza stvarali svoju magiju. Napred bi tu magiju, na radost dece prodavali i često čašćavali. Da, bilo je tu i te kako čašćavanja, ako bi neko dete koje tu stalno pazari uzelo dve bombone dodali bi, gratis, bar još dve, ako ne i više. Bilo je i dana kada bi deci iz komšiluka delili lizalice na njihovo oduševljenje.

Na pogled pri radnji niko nije mogao ostati imun, ni deca, a ni odrasli. Zidovi i izlog obojeni u veselim bojama i ukrašeni raznim dekorativnim detaljima samo su još više upotpunjavali sav taj doživljaj bezbrižnosti. Unutra nalazile su se ogromne police sa raznim slatkim đakonijama. Bile su to bombone napravljene od karamela, čokolade, gumene, staklaste… raznovrsnih boja. Lizalice duginih boja u obliku srca, kišobrančića ili štapa omiljeni slatkiš tada bile su ama baš svakom detetu. Niko nikada nije, niti će praviti ratluke kao što su oni pravili. Ni jedna fabrika ne može izneti taj duh porodičnosti i zadovljstva. Ručno sečeni, domaći ratluci od ukusa koje samo mašta može zamisliti bili su uživanje za nepce.

Novo vreme donelo je i nove načine proizvodnje. Fabrike su počele da se otvaraju, pa čak i za pravljenje slatkiša. Mali preduzetnici nisu mogli da se izbore protiv ogromnih kampanja. Jedan po jedan morali su da ostave svoj alat i da zauvek zatvore svoje male radnje. Neki od njih su krenuli sasvim drugim putem, a neki su se priključili velikim korporacijama. Bilo je onih koji su znali da zauvek ostavljaju ono što je vekovima u njihovom nasledstvu, ali i onih koji su se nadali da će jednom ipak povratiti svoj zanat. Uglavnom zanat bombondzija gasio se munjevitom brzinom grabeći sa sobom jedan period bezbrižnosti.

Možda bi smo u potpunosti zaboravili te ljude koje su širom naše zemlje decu činili srećnima da nije ipak ostao jedan bombonžija u Beogradu. Poslednji bombondzija

odoleo je vremenu i novim uticajima. Nastavio posao koji su mu preci ostavili u amanet. On i dalje svaki dan otvara vrata svoje radnje ne bi li starim, a i novim mušterijama ponudio svoje specijalitete spremljene po tradiciji staroj skoro sto godina. Pravljenje bombona, lizalica, ratluka i drugih slatkiša na stari način uz pomoć opreme iz predratnog vremena danas pripada staroj beogradskoj porodici Bosiljčić. Želeći da svako ko uđe u radnju oseti miris tradicije nisu želeli ništa da menjaju pa čak ni tehniku. Zaista, kada uđemo u taj čarobni svet arome i šarenila možemo se vratiti u vreme kada je sve bilo mnogo jednostavnije. Sam izgled izloga je autetičan i podseća na stara vremena.

Recepti za ove divne poslastice su porodična tajna Bosiljčića. Njihov deda je osmislio sve recepte po kojima i dan danas prave ove poslastice, dok je njihov otac, kako bi olakšao posao ubacio po neku mašinu. Jedino što su dodavali su novi ukusi, mnoge čak i po želji kupaca.

Iako je u dedino vreme preovladavala popularnost i želja za bombonama, danas je to slučaj sa ratlucima. Zaista ovde možete naći sve moguće ukuse ratluka, od onih standardnih od ružinih latica, preko ratluka sa orasima, pa sve do ukusa sa pistaćima, rumom… Sama proizvodnja ratluka je na potpuno jedinstven i gotovo ručan način. Želatinasta masa stavlja se na radni sto i mesi uz pomoć šećera u prahu sve dok ne postane gotova smesa za ratluk. Razvija se ravnomerno sa svih strana. Na kraju posebnim sečivom volgerom seče u pravougaone oblike. Pakuje se u posebne kutije, spremne za prodaju.

Ako vas ikada put nanese na prestonicu Srbije, Beograd, nemojte zaboraviti da posetite ulicu Gavrila Principa. Tada vam neće biti teško da uz pomoć mirisa pronađete radnju koja odiše duhom prošlosti. Sigurni smo da ćete se oduševiti već na vratima i da ćete se uvek vraćati kako bi ste okusili nove proizvode napravljne stručnim i marljivim rukama porodice Bosiljčić.