Potisnute emocije, ,,tihe ubice” organizma
„Smejem se a plače mi se.”
Koliko ste puta bili u takvoj situaciji u životu? Ljudska duša je pećina sa mnoštvo hodnika i prolaza. Neke stvari smo tu sakrili i od nas samih, neke zaboravili. Ima onih prostorija koje punimo besom, one druge tugom, i tako za svaku emociju novi hodnik, nova soba.Sve to liči na beskrajni lavirint skriven u nama, koji nas karakteriše, ali i oblikuje. Sve te emocije nam kroje život, bili mi toga svesni ili ne.
Izreka Oca Tadeja: ,,Kakve su ti misli takav ti je život” je itekako tačna. Međutim ako je izokrenemo, pa kažemo ,,Kakav ti je život, takve su ti misli”, možda dobijemo još bolju sliku svega toga. Zaobići ćemo sve ,,hodnike” u nama i otići duboko do unutrašnjosti ,,pećine”. Mesto na kom čuvamo sve one potisnute emocije. Ti ,,hodnici” vode do ,,soba” koje imaju namenu da skrivene emocije presipaju iz jedne u drugu, da prepunjavanjem ne bi došlo do ,,pucanja”.
Suština svega je da je čovek veoma krhko biće, i psihički i fizički, a problemi i prepreke su tu da bi ga očvrsnule i ojačale. Takav nam i pristup treba biti. Emocije su naši ventili koje služe mentalnom pražnjenju i oslobađanju. Svako sakrivanje emocija teret je za dušu i organizam, a sve ono što iznesemo i podelimo sa drugima nas rastarećuje. Patnja i briga se najčešće talože u čoveku. Imaju težinu granita. Toliki su nam teret da mi toga nismo ni svesni.
Duševna bol drugačija je od telesne, ali se kao virus širi u organizmu, izjeda ga, pa je time možda i opasnija. Postoje ljudi koji jednostavno kažu sve što misle. To je dobro za organizam, jer na taj način rasterete sebe. Obično ih smatramo lošima, možda baš zato što time znaju i da uvrede, dok postoje i oni koji sve zadrže za sebe. Skupi se tu bola, gorčine, tuge, patnje, ali i neizkazane ljubavi. Jednostavno, kao magnetom, sve ostane prikovano za dušu, luta mislima, mori čoveka, a on ćuti. Skupi se tu svega i svačega, srce samo prepukne, jer ne može da izdrži toliki teret. A zalihe svega toga su zaista ,,tihi ubica” naše duše.
Zato, ako ste baš takvi, morate da se promenite! Ne razmišljajte o tome da ste vi samo kap mora na ovom svetu. Razmišljajte da ste deo velike slagalice (Puzzle), koji je neizostavan, bez kojeg ovaj svet ne bi funkcionisao. Neka vam misli budu kao nebo, uvek vedre i sunčane. A to što će ponekad biti ponekog oblačića i kiše, pa neka ga, proći će!
Mozak funkcioniše tako što u njemu postoji broj osam, sa kojim morate nešto da uradite. Ako ga presečete na pola, dobićete ništa, dve nule. Ipak ako tu osmicu okrenete na stranu, dobićete beskonačnost. To je primer kako treba rasporediti misli i emocije unutra, ali kako ih i rasipati spolja.
Kad shvatite da ste bitni i vratite sebi samopouzdanje, pokušaćete i svoju dušu da rasteretite. Zašto potisnuti svoje emocije unutra, kad smo mi svi deo te slagalice, zvane Svet?! Moramo naučiti da delimo sa drugim ljudima. Govorite šta vas tišti, ljudi će vam pomoći. Svi su ljudi dobri, samo im treba naći, probuditi tu dobru stranu. Recite glasno šta želite, pomolite se Bogu. Ko veruje, njemu se i ostvaruje. I naravno, iskažite ljubav, ne potiskujte je u sebi. Jer ljubav je pokretač cele slagalice i uvek će vaše prenatrpane ,,sobe” u glavi rasteretiti. Potiskivanje je ,,tiho samoubistvo”, a potisak je u stvari pritisak. A ako sve, kao igračku sa penom dunemo, mehurići će se razleteti i pući, kao da nisu ni postojali. Mi ćemo se svemu tome kao deca nasmejati i produžiti dalje uz osmeh i radost.