Pravo na sećanje
„Pusti to…zaboravi.”… govore mi. Ne želim da pustim, ne želim da zaboravim. Imam pravo na sećanje, kakvo god ono bilo.
Kako bih inače mogla da znam šta donosi sutra, ako se ne sećam onog juče? Zar čovek ne treba da uči na greškama? One su sastavni deo života. Ja želim da ih pamtim, i one vaše i one koje su moje.
Neću da zaboravim sopstveno neznanje pustivši nekoga u svoj život. I dalje pamtim svoju naivnost verujući da je neko dobar. Zar ne bih ispala najveći idiot kada ne bih pamtila koliko sam tada glupa ispala? Verujem da bih opet učinila isto u tom slučaju.
Želim i dalje da pamtim te neke osmehe, lepe reči, ali i ono ružno. Izvinite što više nisam naivna budala koju možete šetati kako želite. Ja ne zaboravljam ni jednu vašu psovku, ni viku. Ne zaboravljam ni to kada ste bili dobri i kada sam se smejala zajedno s vama, ali ne možete me više s tim ucenjivati.
Pravo na sećanje je moje pravo na život. To je moj unutrašnji mir, moja nada u bolju budućnost. Pravo na sećanje znači da još uvek dišem, postojim. To znači da još uvek žive svi oni koje sam volela, a koji su se zauvek nastanili u mom srcu.
