Samuraji, drevni ratnici
Ratnici poznati pod kodeksom „put ratnika” ili na japanskom „bušido” bili su savršeno disciplinovana vojska Japana. Samuraji, drevni ratnici nisu se bojali smrti. Čast im je bila važnija od samog života. Bili su strah i trepet svih japanskih neprijatelja.
Između 1603. i 1867. godine za vreme japanskog feudalizma bili su vladajuća vojna klasa i najveći društveni stalež Japana. Njihovo vrednovanje i način života bili su inspiracija svakog Japanca.
Za razliku od vojnika u drugim zemljama nisu bili samo obični borci u ratovima, već i obrazovani i politički aktivni. Smatralo se da su superiorniji od običnih građana. Nivo pismenosti bio im je izuzetno visok. Kodeks im je nalagao da budu iznad drugih ratnika pa su radili i na svom duhovnom razvoju. Pisali su poeziju, uređivali prekrasne vrtove, i učili književnost, matematiku i druge naučne predmete.
U mirnom periodu, Takagava razdoblja njihove ratničke veštine nisu bile potrebne i tada su pokazivali svoje akademske veštine dominirajući matematikom.
Vremenom njihova uloga se menjala, ali pravilo uvek je ostajalo isto: Samuraj mora biti dobro obučen i vešt borac koji svom gospodaru služi lojalnošću, pa čak i da umre za njega ako je to potrebno.
Zanimljiva, ali ne i nepoznata činjenica je da su samuraji bili tolerantni kada je reč o homoseksualnosti. Čak su neki samuraji imali i istopolne odnose, što je u to vreme bila sasvim normalna pojava. Homoseksualna veza bila je poznata kao „vakašundo” (Put mladosti), odnosila se na samuraje svih godina. Istorija je uglavnom zanemarivala ovakve činjenice, ali postoje zapisi o tome. Prema zapisima kada bi Daimja (gospodar) stupio u seksualnu vezu sa mladim ratnikom niko ga ne bi pitao zašto je stupio, ali zato bi ga svi pitali zbog čega nije, ako ne stupi.
Za razliku od od žena u drugim zemljama koje u to vreme nisu imale čak ni pravo glasa u Japanu su bile izuzetno cenjene i poštovane do te mere da su imale političku moć. Brakovi se nisu sklapali iz koristi i strateški.
Žene u Japanu bile su neustrašive ratnice pod imenom Ona bugeiša. Borile su se zajedno sa muškarcima, rame uz rame. Jedina razlika između njih bila je u odabiru oružja. Muškarci su uglavnom koristili katane, dok su žene birale koplje sa zaobljenim mačem na vrhu.
Ovi istorijski i legendarni vojnici smatrali su da veza između dvoje ljubavnika ohrabljuje ratnika u borbi. Mislili su da će ljubav ojačati vojnika i motivisati ih. Nisu bili samo grubi, već u duši nežni i romantični.
