Šminka kroz istoriju

Šminka je važno oruđe sa kojom se ističu spoljašni kvaliteti, a prekrivaju nedostatci. Služi za ulepšavanje i ukrašavanje tela, pre svega lica. Ipak iako omiljeno sredstvo mnoge žene ne znaju mnogo toga o njoj.

Kako i gde je nastala, kao i kada se prvi put upotrebila za većinu ljudi je misterija.

Još od davnina ljudi su cenili spoljašnu lepotu i trudili su se da se ulepšaju. Aheološki nalazi govore da se šminka prvi put upotrebljavala još u starom Egiptu oko 3500 godina pre nove ere. Navodi se da su je prvo koristili pripadnici plemstva, poput faraonica i kraljica.

Šminku su u antičkom vremenu koristili i muškarci i žene na bazi žive i olova. Ovakav način šminkanja je bio štetan po njihovo zdravlje. U to vreme je bilo popularno izbeljivanje lica, a postizali su koristeći pudere pravljene od gline i belog olova.

Istorijska istraživanja pokazuju da je egipatska kraljica Kleopatra pridavala veliki značaj ulepšavanju. Poznato je da je imala svoje rituale kao što je kupanje u magarećem mleku. Takođe je volela da lakira nokte i to crvenom bojom.

Za razliku od Egipćana i Rimljana, Grci su više voleli prirodniji izgled. Kod njih je šminka imala vrednosni značaj pa su je koristili samo pripadnici višeg staleža. Pravili su je od morskih agli i duda, tako što bi ga pre toga izgnječili. Spojene obrve u to vreme bile su veoma moderne, a to su postizali farbajući ih crnim pigmentom.

Srednji vek je doneo značajne promene u šminkanju. Prirodni izgled se više cenio pa su našminkane žene okarakterisane kao lakog morala. Eventualno bi mogle da ulepšaju svoje lice u slučaju kada bi morale da prekriju neku bolest. To nije bilo karakteristično samo za srednji vek, već i za viktorijansko doba, kada je šminka bila dozvoljena samo prostitutkama i scenskim umetnicama.

Prvi ruž napravljen je u Egiptu i to mešanjem narandžaste gline, smole i laticama cveća. Takođe su za dobijanje jarkih nijansa i sjaja koristili izdrobljene bube i riblju krljušt.

Rimljanke su karmin pravile od smese fikusa i crvenog vina, dok su u nekim zemljama glavni sastojci bili buba-švabe. Ovi insekti bi se sušili, a zatim transformisali u prah koji se nanosio na usne.

Plemkinje u drevnom Japanu prema tadašnjem zakonu nisu smele u javnosti da se pojave nenašminkane. Pripremale su pastu od pčekinjeg voska i katrana i sa njom su mazale svoje usne kako bi izgledale tamnije i rumenije.

U kasnijim periodima karmin se smatrao za nemoral i blud, muškarac je smeo da se razvede od svoje supruge ukoliko bi dokazao da ga je zavela prekrivajući svoj prirodni izgled. Zanimljivo je da bi često crkva u srednjem veku optužila ženu sa narkamenisanim usnama da je veštica i eutanizovala.

Ni kasniji period nije bio ništa bolji, našminkane usne više nisu bile samo trend kod žena, već i kod muškaraca. Ipak nanoseći karmin bio je veliki rizik za njih jer su smatrani za izdajnika vladajućih političara i bili bi kažnjeni smrću. Moglo bi se reći da je upravo iz tih razloga ženama koje su se borile za rodnu ravnopravnost karmin postao simbol.

Ruž, sličan onome kakvog danas poznajemo osmislio je 1915. godine Moris Levi. Hemičar Hejzel Bišop 1950. godine prvi je napravio mat karmin koji se ne razmazuje.

Njegovoj popularnosti doprinele su glumice iz doba zlatnog Holivuda, a postao je obavezni detalj za zaposlene u nekim firmama. Popularna nijansa bila je vatreno crvena, ali sa hipi pokretom stižu i druge nijanse.

Puder za lice bio je popularan još u antička vremena i koristio se za izbeljivanje lica. Ipak njegova prava era počinje u XV veku kada postaje stvar položaja. Što svetlija koža značilo bi da dolaze iz visokih društvenih položaja. Kompaktni puder su koristili u ogromnim količinama, a kozmetičari su nešto kasnije osmislili puder u više nijansi koji bi se nanosio na celo lice.

Zahvaljujući glumicama i pevačicama postaje nezaobilazan proizvod i dostupan i pripadnicama srednjeg društvenog staleža. Njegova primena više nije da izbledi ten, već da prekrije nedostatke i kožu učini svežom i blistavijom.

Upotreba rumenila datira još iz antičkog doba. Pravili su ga gnječenjem dudova, sokova od crvenog voća i povrća i drugog bilja. Takođe su u Egiptu masnoću sjedinjavali sa okerom. Rimljani su koristili olova poput oksida i cinabarita. Ovo je bilo veoma opasno po zdravlje i često se završavalo sa smrtnim ishodom.

Kineskinje su rumenilo pripremale od sokova dobijenih iz lišća crvenog i plavog cveća. Da bi proizvod bio što gušći dodavali su goveđu pulpu ili svinjski pankreas.

Srednji vek nije ništa manjkao u korišćenju ovog kozmetičkog proizvoda. Bledo lice bilo je na ceni, ali žene su takođe nanosile i rumenilo na obraze i to u velikim količinama.

Savremeno doba donelo je ne samo novu primenu njegovog nanošenja i hemijskih sastojaka, već i njegovog izgleda. U prodaji se mogu naći kameni, kremasti, u stiku i u obliku malih kuglica. Uglavnom se nanosi četkom ili pufnastim sunđerom kako bi jagodice došle do izražaja.

Istorja maskare duga je oko 6000 godina. Za potamnjivanje obrva i trepavica u tom periodu koristila su se mešavina različitih ulja koja su se nanosila uz pomoć sitnih životinjskih kosti.

Prva maskara koja je slična onakvoj kakvu danas poznajemo nastala je u XIX veku. Napravljena je od petrolej gela i vrlo brzo stekla popularnost kod ženskog sveta.

Sličnu maskaru marke Mejbilajn osmislio je Tomas Lajl Vilijams 1913. godine. Poželeo je da napravi savršenu maskaru za svoju sestru i čak joj je i ime dao po njoj. Vrlo brzo je našla svoje mesto kod potrošača i Tomas je pokrenuo firmu za proizvodnju maskare.

Maskara se stalno menjala pa je tokom vremena pravljena na bazi sapuna i uglja. Nanosila se na trepavice uz pomoć posebne četkice koja se umakala u tu smesu. Tek 1957. godine nastala je četkica slična onoj koja se danas koristi i postaje hit u svetu zahvaljujući poznatoj manekenki Tvigi.

Još u drevnom Egiptu i Mesopotamniji ljudi su voleli da istaknu svoje oči uokvirujući ih crnom bojom. Za njih to nije značilo samo šminkanje radi ulepšavanja, već i kao zaštita od starosti i imalo je religijski značaj. Verovali su da ih na taj način štiti bog Horus.

Koristili su ih samo pripadnici višeg staleža dodajući malo soli u smesu od crnog olova kako bi sprečili infekciju očiju. Ipak godinama alajner je postajao sve popularniji i dostupniji. Počeli su dda ga koriste i pripadnici nižeg staleža. Međutim sa padom Egipta i ovaj kozmetički prouzvod biva zaboravljen, da bi se ponovo vratio u doba renesanse.

Ipak ni tada ovakav način šminkanja nije bio favorizovan, svoj veliki povratak imao je tek 20 ih godina prošlog veka. Zahvaljujući otvaranju Tutankamonove grobnice 1922. godine i holivudskim glumicama ženama se svidelo da svoje oči naglase uokvirujući ih crnim alajnerom ili krejonom.

Upotreba senke za oči datira još od davnina. Otvarajući grobnice iz predinastičkog Egipta arheolozi su pronašli tragove boja za oči od malahita i galenita, kao i posude i četkice za nanošenje.

Grkinje u antičkoj grčkoj volele su na oči da nose senke zelene i plave boje, napravljene od dragog kamenja.

Kasnijih godina senka za oči postaje još raspostranjenija, sve je više žena koje žele pomoću nje da istaknu i još više ulepšaju svoje oči. Prvi najraniji proizvod koji je imao i komercijalnu svrhu pojavio se u Sjedinjenim Američkim Državama 1914. godine. Elizabet Arden, osnivačica kozmetike, uvela je ovaj trend u svojim salonima.

Pre oko 5000 godina napravljen je proizvod koji se koristio kao današnji lak za nokte. Tačnije smesa od pčelinjog voska, arapske gume, prirodne boje, želatina i latica cveća mazala se na nokte dajući im crvenu ili rozu boju. Žene su mazajući ovakav lak za nokte morale biti strpljive jer bi se sušio i po nekoliko sati, a u pojedinim krajevima označavao je i njihov socijalni status. Ovo je posebno važilo za Kinu, gde bi žene ukoliko bi na noktima imale boju koju smeju da imaju samo plemkinje bile osuđene na smrtnu kaznu.

Lak za nokte kakavog poznajemo je adaptacija boja za automobile sa visokim sjajem. Ideju da se boja koristi za nokte dobila je francuskinja Mišel Manard koja je stvarajući formulu razvila boju za nokte. Zahvaljujući njenom potencijalu koji su primetili njeni poslodavci u Čarls Revson kompaniji vrlo brzo stvoren je i bezbojan lak za nokte.

Veoma brzo manikir je postao omiljeni način ulepšavanja i ukrašavanja noktiju. Žene su sve više ludele za ovim trendom.

Savremeno doba donelo je puno inovacija i promena. Šminka je i dalje veoma korišćena, žene tokom životu mogu potrošiti milione na karmin ili neki drugi proizvod. Zahvaljujući nauci i tehnici ona se značajno modifikovala i danas je proizvod koji nije štetan po ljude i okolinu. Mnoge kozmetičarske kompanije bore se i za zaštitu životinja i svoje proizvode ne testiraju na njima.

Rizik od nanošenja mogu biti i alergijske reakcije na neke sastave, s toga obavezno prvo proverite šta sadrži proizvod koji nanosite na svoju kožu. Ukoliko niste sigurni uradite test prilikom prvog nanošenja- nanesite ga na mali deo kože i obavezno skinite ako osetite bilo kakvu neprijatnost.