Suze bola Olivere Lazarević
Nepravedni smo mi ljudi. Lako zaboravljamo na one koji su se žrtvovali za nas, za našu sreću i slobodu. Zaboravili smo na princezu koja se nesebično žrtvovala, ne samo za svoju porodicu, već i za Srbiju i sav drugi hrišćanski narod. Ona nije poginula u boju, nije bila ranjena, ali žrtvujući se izgubila je svaku priliku za pravu i iskrenu ljubav. Izgubila je sopstvenu slobodu, da bi je imali drugi koji se nisu udostojili čak ni grob da joj obeleže.
Detinjstvo
Olivera Lazarević bila je ćerka kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Imala je četiri starije seste i dva brata, Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru, Stefana i Vuka. Rođena je oko 1373. godine, tačan datum se ne zna. Bila je potomak sa majčine strane Nemanjića. Njen čukundeda bio je Vukan Nemanjić, najstariji sin Stefana Nemanje i brat Stefana Prvovenčanog i svetog Save.
Olivera je bila vema obrazovana i pametna mlada žena. Govorila je latinski i grčki i učila je teologiju hrišćanstva i filozofiju. Bila je upućena i učena o pravilima tajne diplomatije u Srbiji. Njeno strogo vaspitanje i dobro obrazovanje od nje je stvorilo veoma vaspitanu, smernu i pametnu ženu, koja je bila energična i jaka spremna da se žrtvuje za dobrobit drugih.
Život u Haremu
Za vreme Kosovske bitke Srpska vojska doživljava svoju najveću pobedu, ali i najveći poraz. Tada se smatralo da je poražena ona strana čiji predvodnik pogine. Kako je Miloš Obilić ubio sultana Murata, a predvodnik Srba knez Lazar ostao živ, smatralo se da je srpska vojska pobedila tursku. Međutim knez Lazar pada sa konja i zarobljuje ga turska vojska. Odvode ga kod Bajazita, koji je zbog nasledstva prestola ubio svog starijeg brata. Bajazit naređuje da se knez Lazar pogubi.
Možete li da zamislite nesreću mlade žene koja je bila prisiljena da postane žena čoveku koji joj je ubio oca. Uz dogovor sa majkom kneginjom Milicom i crkvenim savetom 1390. godine odvedena je u sultanov harem. Posle smrti kneza Lazara Srbija je postala vazalna država, to je značilo pomoć turskoj vojsci u ratnim pohodima. Da bi spasila Srbiju, ali i svog mlađeg brata od vojne službe pristala je da ode u Harem. Odvedena je uz pratnju dva svoja brata, Stefana i Vuka.
Po narodnoj priči za nesrećnom Oliverom išla je čitava povorka ljudi od Kruševca do Jedrene ( tadašnje prestonice Drenpolje) i njen put posipala laticama ruža. Princeza je posipala neutešne suze bola.
Zahvaljujući svojoj hrabrosti i mudrosti veoma brzo je postala jedna od omiljenih žena sultana. Bila je jedna od četiri glavne kadune ( žene koje sultanu nisu rodile decu). Iako je život u haremu bio surov za tako mladu devojku koja je odrastala u hrišćanskom vaspitanju, uspela je da se uzdigne iznad svim nevoljama i da na svoj način pomogne svom narodu. Njeno vaspitanje i obrazovanje omogućili su joj povoljan život u haremu, ali i mnoge privilegije.
Sultan Bajazit bio je zadivljen Oliverom i svesna toga imala je velikog uticaja na njega. Turski hroničari je baš zbog toga nisu voleli, nazivajući je Ćaukom devojkom, onom koja sultanu šapuće na uvo.
Kao malu, sestra je često zvala Despina, te je ona u haremu nazvana Despina Hatun.
Nikada nije ostavila svoje pravoslavlje. Imala je svog ličnog sveštenika.
Zarobljeništvo
1402. godine Turska ulazi u rat sa Mongolijom. Nakon bitke kod Angore, u kojoj je učestvovao i njen brat Stefan, Turska je izgubila. Mongolski kan Temerlan zarobio je sultana Bajazita zajedno sa Oliverom, dok je pustio sve srpske vojnike. Stefan Lazarević, koji već bio despot uspeo je 1403. godine da oslobodi svoju sestru. Sultan Bajazit preminuo je u zarobljeništvu.
Život na dvoru brata Stefana
Princeza Olivera posle trinaest godina konačno se vraća u svoju voljenu Srbiju. Živela je kod svog brata Stefana kome je pomagala da vlada Srbijom sve do njegove smrti. Bila je njegova desna ruka i osim toga što je voleo svoju sestru u nju je imao i najviše poverenja.
Često je putovala u Dubrovnik kod sestre Jelene Balšić- Kosače. Dubrovčani su je obožavali. Zvali su je Domina Despina ( časna gospođa od krvi svetoga Despota i njegovog dvora). Bila je cenjena i poštovana, simbol ljubavi prema bližnjima i svojoj zemlji.
Nikada se nije udavala i nije imala svojih potomaka.
Umrla je posle 1444. godine. Niko ne zna tačan datum njene smrti niti gde joj je grob. Iz nekog razloga, uprkos tome što je cela njena porodica proglašena za svete, Olivera nije kanonizovana. Na njenu borbu i žrtvu „zahvalili smo” zaboravom.
