Uticaj Hipi pokreta na svet
„Deca cveća”, zvali su se oni koji su sledili potpuno nov pokret. Bilo je to početkom 60 tih godina. Na njih danas gledamo kao na mlade ljude koji su u nekoj meri prihvatili budizam. Poznati po dugačkoj kosi i cveću, poistovećujemo ih sa drogom. Ipak istina o njima je mnogo dublja. Tačno je, koristili su drogu, najčešće marihuanu i LSD, ali nije u tome bila suština pokreta koji je propagirao ljubav i mir.
Hipi pokret nastao je u Kaliforniji zasnovan na revoluciji svakog pojedinca. To nije bila samo politička kampanja protiv ratova, posebno u Vijetnamu koji je u to vreme bio aktuelan odnoseći mlade Amerikance u borbu na život i smrt. Bila je to kampanja protiv svake nepravde, nasilja i rasizma.
Ovi hedonisti za običan narod bili su samo ljudi sa nemoralnim načelima, previše lenji i aljkavi. Međutim, boemi su u njima videli nešto romantično i beg od stvarnosti. Vezu među njima stvarao je pisac Ken Kizi.
Upravo je on na neki način sve i pokrenuo. Preseleći se u La Hondu i stvarajući svoju prvu komunu „Vesele šaljivdžije” okupljao je sve istomišljenike kako bi zajedno konzumirali opijate. Svi oni uglavnom su morali da prođu takozvani acid test. Međutim kako su promovisali da svako ima pravo na lični odabir, test nije bio potpuno obavezan. Oni koji nisu želeli da učestvuju u njemu takođe su mogli biti deo skupa pod uslovom da se obuku što blesavije i da plate simboličnu cenu.
Korisnici LSDa, odnosno oni koji su prošli acid test imali su pravo da koriste instrumente i da stvaraju sopstvenu muziku.
Njihova muzika bila je usko povezana sa rock muzikom. Pesme su govorile o nezadovoljstvu i nadama. O tome da hoće u potpunosti da žive, punim plućima, a ne samo da životare onako kako drugi to zahtevaju od njih. Poznati muzičari koji su bili prestavnici hipi pokreta bili su The Doors, Džeferson Ejrplen, Dženis Džoplin, Pink Flojd, Bitlsi i drugi.
U svom, prepoznatljivom, šarenom autobusu Meri Prankstersa putovali su po čitavoj Americi. Zagovarali su upotrebu LSDa, ali i mir u svetu. Što su više jačali ratovi u kojima su učestvovali Amerikanci toliko su oni više bili naklonjeni antiratnom stavu.
Nastojali su da apsolutno organizuju život po svojim pravilima, pa čak i po pitanju braka i porodice uopšte. Na taj način želeli su da poprave sve ono što su zamerili čitavom svetu. Ljubav postoji i nije potreban nikakav papir da bi se u nju verovalo.
Prvo veliko okupljanje održalo se u januaru 1967. godine u San Francisku. Iako su bili pretnja političkoj sceni i loše tretirani u štampi privukli su pažnju mladih Amerikanaca. Na okupljanju je bilo oko 30 000 ljudi.
Kasnije, u leto te i naredne godine dešava se još veće okupljanje pod nazivom „Letnji fenomen”. Iako je San Francisko bio glavno sedište, skupovi su se održavali i u drugim gradovima, pa čak i u Evropi. Imali su pravo na muziku, drogu, kreativno izražavanje, čak i kada je o politici reč, ali i na seksualnu slobodu. Sve to je podrazumevalo zajedničko stanovanje i deljenje dažbina, a ako je osoba želela da ima više intimnih partnera na to je imala sva prava.
Želeli su dokazati svoje potpuno distaciranje od nasilja i ratova nazivajući sebe generacijom ljubavi. Ovo nije imalo veze u seksualnoj slobodi, već sa slavljenjem života. Sva živa bića bila su Božja stvorenja, vredna pažnje i divljenja i niko nije imao pravo da ih dira na bilo koji način. Tabu teme, poput narkotika, homoseksualizma, vere, seksa… za njih nisu postojale.
Njihovo oružje bilo je cveće koje nije moglo povrediti nikoga. Upravo na protestima protiv rata u Vijetnamu kada se policija prema njima ponašala i previše brutalno uzvraćali su im na sasvim miran način, poklanjajući im po cvet. Verovali su da će ljubav promeniti svet i doneti mu spokoj.
Na sebi svojstven način, pomalo destruktivan, hipi pokret, odnosno hipici, uticali su na današnji svet. Zahvaljujući njima na neki način on je takav kakvim ga danas poznajemo. Možda je ceo pokret propao početkom 1970. godina, ali nas je zauvek promenio, prvo naše roditelje, a zatim i nas koji smo rođeni godinama, pa čak i decenijama posle. Upravo su oni glavni „krivci” što mi danas znamo mnogo više o temama o kojima se nekada nije smelo govoriti i što imamo pravo sopstvenog mišljenja i izražavanja.
