Život i običaji u feudalnom društvu

Društveni odnos koji je prevladavao u srednjem veku nazivao se feudalizam. Trajao je sve do kraja XV veka, a zasnivao se na hijerarhijskom sistemu. Život i običaji u feudalnom društvu podrazumevali su:

Hijerarhija i društvena struktura

U feudalnom društvu struktura je bila jasno definisana. Uloge su podeljene međusobnim obavezama između različitih slojeva.

Na samom vrhu nalazili su se kraljevi koji su posedovali vlast, ne samo na teritorijama, već i nad stanovništvom. Kontrolisali su zemlju, koja je bila osnovni izvor moći i bogatstva. Kako bi imali lojalnost i vojnu podršku, vazalima i plemićima su davali ovlašćenje za deo svoje vlasti.

Visoko plemstvo, kao što su vojvode i grofovi, bili su direktni kraljevi vazali. Dobijali bi velike posede, takozvane feude, na kojima bi kontrolisali lokalne građane i upravljali resursima. U zamenu za posed, morali su kralju da obezbede vojnu trupu.

Ispod visokog plemstva nalazilo se niže plemstvo i vitezovi čija je uloga bila pružanje vojnih usluga. To je bila i njihova najveća odgovornost, a za to su dobijali manje posede ili prihode. Vitezovi u feudalnom društvu imali su važnu ulogu kao simbol hrabrosti i čuvari reda.

Crkva u srednjem veku bila je snažno povezana sa feudalnim sistemom. Sveštenici, od lokalnih do biskupa, posedovali su zemlju i uživali značajnu političku moć. Verske institucije bile su glavni centri za obrazovanje, a smatralo se da su sveštenici najučeniji ljudi.

Seljaci su činili najveći deo građana i delili su se u dve grupe: slobodni seljaci i kmetovi. Kmetovi su radili na feudalnim imanjima u zamenu za zaštitu i osnovne potrebe. Za razliku od njih, slobodni seljaci su mogli da obrađuju svoje zemljište u zamenu za plaćanje poreza u novcu ili robi.

Pored toga što je njihov sistem zasnovan na međusobnim obavezama, svaki društveni sloj imao je jasno definisane običaje. Redovno su se održavale kako kraljevske ceremonije, tako i seoske proslave. Hijerarhija se održavala putem rituala, zakona i društvenih normi.

Život na selu

Život na selu u feudalnom društvu bio je fokusiran na rad, zajedništvo i osnovne potrebe. Iako je bio jednostavan, nije bio ni malo lak.

Poljoprivreda je bila osnovna aktivnost. Bavili su se uzgojem useva i stočarstvom. Većinu dana provodili su na njivama gde su obrađivali zemlju ručno ili uz pomoć jednostavnih alata. Kmetovi su bili u obavezi da određeni broj dana obrađuju zemlju feudalaca. U slobodno vreme mogli su da obrađuju svoju zemlju, za koju su plaćali poreze i naturu.

Seljaci su živeli skromno, držeći se seoskih zajednica koje su bile usko povezane. Tokom žetve pomagali bi jedni drugima i zajedno su proslavljali praznike. Festivali i verske svečanosti bili su retke prilike da se odmore i vesele.

Kuće su im bile napravljene od drveta, blata i slame, sa jednom ili dve prostorije. U centru se nalazilo ognjište. Porodice su imale skromne obroke koji su se sastojali od hleba, kaša, povrća i mlečnih proizvoda. Veoma retko se na trpezi moglo naći meso.

Deca su pomagala zajednici u poljoprivredi, a veštine su učila od roditelja. Formalno obrazovanje imali su samo deca plemićkih porodica i sveštenstva. Slobodno vreme, koje je bilo malo, koristili su za igru. Sami su pravili igračke od prirodnih materijala.

Za zaštitu su se oslanjali na feudalce, a crkva je bila njihovo utočište u teškim vremenima.

Obrazovanje i kultura

Obrazovanje je bilo dostupno plemstvu i sveštenstvu. Deca su učila čitanje, pisanje, latinski jezik, osnove prava i ratne veštine. Predavači su im bili monasi i sveštenici koji su neretko bili jedini pismeni. Manastiri su bili glavni centri obrazovanja u kojima su se kopirali rukopisi. Tek krajem srednjeg veka počeli su da se osnivaju univerziteti u kojima su se izučavale teologija, pravo i medicina.

Knjige su bile skupe, jer su pisane ručno i ukrašavane iluminacijama. Iako su se svakodnevno služili lokalnim jezikom, latinski je bio jezik crkve i obrazovanja.

S obzirom na to da su seljaci, kao i većina naroda, bili nepismeni, usmena tradicija je igrala ključnu ulogu. Prenosili su usmeno priče, pesme i legende s generacije na generaciju. Bio je to način očuvanja tradicije.

U feudalno vreme stvorena su neka arhitektonska remek-dela, poput katedrala u Nantu i Kelnu. Verska muzika je dominirala; međutim, postojale su i narodne pesme.

Književnost je bila važan deo kulture. U srednjem veku napisane su epske pesme kao što su „Poezija o Rolandu“ i „Beovulf“.

Feudalizam je postavio temelj za renesansu, kada su oživele antička umetnost i nauka. Razvoju evropskog intelektualnog i kulturnog identiteta doprinele su ideje o očuvanju crkvenih institucija.

Vojni običaji

U zamenu za zemlju, vazali su bili dužni svojim feudalima da obezbede vojnu podršku. To je značilo da bi morali da im obezbede vitezove, vojne trupe i opremu za rat. Polagali bi zakletvu na lojalnost kroz ceremoniju poznatu kao homagium. Bio je to simbol časti i međusobne obaveze.

Vitezovi su se od malena obučavali; prvo bi bili paževi, zatim štitonoše. Vitezovi bi postojali tek posle ceremonije viteškog posvećenja. Treninzi su im bili teški i rigorozni. Hrabar i častan vitez bio je simbol feudalnog društva, zato su poštovali kodeks časti. Branili su slabe, poštovali žene i bili verni svom gospodaru.

U slučaju borbe, bez obzira na to da li je u pitanju rat ili turnir, koristili su mačeve, koplja, buzdovane i lukove. Svaki vitez je imao konja kojeg je smatrao neprocenjivim resursom.

Turniri su vitezovima služili da se nadmeću u svojoj snazi, vežbaju za rat i stiču slavu. Vojna vežba je takođe bila važna za održavanje borbene spremnosti.

Da bi se odbranili, feudalci su utvrđivali svoje dvorce koje su neprijatelji opsedali. Za nasilni ulazak koristili su katapulte i opsedali kule. Vojna taktika bila je dobro organizovana, sa kraljem na čelu vojske, dok su vazali komandovali svojim trupama.

Srednji vek je poznat po mnogim krstaškim ratovima vođenim u ime vere. Krstaši su smatrani zaštitnicima hrišćanstva i dobijali su blagoslov od crkve.

Život i običaji u feudalnom društvu prožeti su tradicijama koje su oblikovale svakodnevni život. Seljaci su živeli skromno i teško, uglavnom radeći za druge.